Искуства у вези са осмишљавањем, организовањем и финансирањем научних истраживања

Током последњих неколико деценија били смо сведоци интезивних промена света у коме живимо. Иза доминантне слике технолошког прогреса с једне, и непрестаног нивелисања политичких моћи са друге стране, промене су се одвијале и на свим друштвеним нивоима задирући у суштину темељних поставки културе модерног света. Разградња традиционалних оквира идентитета, релативизација система вредности  и снажни импулси личне слободе, били су врста улазнице у постмодерно стање духа које је, тежећи ка помирењу,  заправо до крајности продубило јаз између цивилизације као хумане креације и цивилизације као система per se који умногоме почива на негирању универзалних вредности човека.Политичка, економска, друштвена и културна преструктурирања, као и евидентне и вишезначне кризе изазване процесима глобализације одразиле су се и на научно стваралаштво посебно у области друштвених и хуманистичких дисциплина. Убрзано и свакодневно мењање слике света  инспирисало је настајање нових теоријских оквира и ширење тематских  и методолошких могућности појединих дисциплина. Излажење из традиционалног концепта дисциплинарности, односно, развијање интердисциплинарности и мултидисциплинарности било је логична последица жеље за разумевањем све сложенијег мозаика савременог тренутка.С друге стране, међутим, нови приступи често су почивали на потпуном негирању вредности дотадашњег интелектуалног наслеђа. Тако је, на пример, поновно откривање прошлости  неминовно  променило однос истраживача према садашњости. „Покорица актуелности“, како Јан Асман описује недостатак увида у оно што је релевантно у одређеном историјском и друштвеном контексту, јавила се као најсигурније прибежиште од неизвесности историографског предања. Упоредо са тиме, дефинитивно и коначно одустајање од идеала објективности, довели су до тога да се императивни поступак ауторефлексивности често завршава у апстраховању објекта истраживања или у потпуном интелектуалном нихилизму услед немогућности његове спознаје.

Неки аутори ово пост стање   у научној мисли оначавају термином „постдисциплинарности“.  Под  њиме једни подразумевају отварање нових могућности за формирање холистичког приступа у проучавању људи, друштава и култура, док други сматрају да је реч о покушају поновног  проналажења (или учитавања) вредности у знање о њима.

Свакако, ово пост стање у научној мисли подразумева откривање идеолошких подтекстова у свему ономе што се сматра природним , датим  и  нормалним  у одређеном културном контексту и више од тога, оно почива на одустајању од истине, односно на тежњи ка знању које је ослобођено  апсолутних и коначних закључака и каквог-таквог гаранта континуитета.

Међутим, имајући у виду процесе споменуте на самом почетку овог кратког излагања, стиче се утисак да промена концепта знања  није последица само  ослобађања од научних догми нити ширења граница дисциплина, већ да се она одвијала и под латентним утицајима процеса свеобухватне меркантилизације у складу са новим глобалним економско-политичким идеологијама. У вези са овим опажањем свакако могу бити  одјеци у научном свету културе ревизије (audit culture) која намеће императиве тржишта у областима које до скора нису биле, а ни сада нису превише конкуретне ни на тржишту ново конципираног знања ни на тржишту робе.

Инвестиције у културни капитал цивилизације очигледно  нису приоритетне у оквирима глобалних економских кретања. Може се чак рећи да је у питање доведен и њихов опстанак, али не само захваљујући спољашњим  интервенцијама, већ и услед својеврсне аутомаргинализације до које је дошло услед описаног сплета околности.

Округли сто са темом ДРУШТВЕНЕ И ХУМАНИСТИЧКЕ НАУКЕ ПРЕД ИЗАЗОВИМА ПОСТДИСЦИПЛИНАРНОСТИ И ТРЖИШТА замишљен је као платформа за разговор и размену искустава међу еминентим научним радницима из различитих земаља (Аргентине, Русије, Шведске, Чешке, Словачке, Аустрије и Мађарске). Верујемо да ће за све учеснике,а понајвише за организаторе овог скупа  бити драгоцено да чују:

• Каква су ваша размишљања о изазовима пред којима се налазе хуманистичке науке данас?
• Какав је однос државе према науци и научним институцијама у вашој земљи?
• Који су извори финансирања научних истраживања?
• Које институције и на који начин врше истраживања у области хуманистичких наука? Ко су наручиоци пројеката, ко извођачи?
• У којој форми се врше интердисциплинарна умрежавања – на нивоу институција, појединаца?
• Како се врши избор тема пројеката, како се пријављују, колико трају?
• Да ли се може говорити о више или мање фреквентним, кључним темама?
• Да ли постоји нека евиденција о најуспешнијим интердисциплинарним пројектима у последњих десетак година?
• Да ли постој и нека врста „фундаменталних истраживања“ која су дугорочно финансирана и која се сматрају врстом националног или каквог другог приоритета?
• На који начин се врши вредновање резултата научног рада?
• Да ли су присутне цитатометријске и друге квантитативне методе?
• Да ли се резултати научних истраживања примењују у сфери културне или социјалне политике?
• Да ли су хуманистичке науке потребне у савременом свету?

Волели бисмо да се на основу сопствених искустава осврнете на ова питања или пак, да нам кроз разговор укажете на неке друге проблеме које сматрате битним за тему.

У име тима за организацију округлог стола,

модератор 

др Александра Павићевић

Погледајте фотографије са конгреса на нашој Facebook страни.